Zdravo.
Moje ime je Zerina i nemam blage veze šta radim u životu.
Moje ime je Zerina i nemam blage veze šta radim u životu.
Poenta ovoga je jednostavna - ne mislim da sam sama u tome. Večeras, na parkingu ispred Konzuma, gdje mi se čini da uvijek imam neke interesantne ideje, mi je palo na pamet da bi mi možda bilo lakše kada bih imala nekoga s kim mogu da pričam o svemu što me muči, a da me ta osoba razumije i ne osuđuje. Pa, hajde da probamo i započnemo ono što bi moja mama nazvala emocionalnim striptizom. Ako se ko pronađe u mojim riječima, ja zadovoljna.
Ja sam prekvalifikovana za pisanje na ovu temu. Često mi kažu da sam crnjak. Često se branim parolom da u današnje vrijeme izumire pojam pesimizma jer je realnost upravo toliko jebeno loša. A onda dođu ovi posebno teški dani za svariti kada nemam snage da se branim, nego potonem u to svoje crnilo - prihvatim ga, priznam ga. I da, vučem se naokolo kao slina jer imam potpuno pravo na to, bez obzira što svi traže da opravdam svoje mentalno stanje.
"Pa šta ti je sad?!" Malo stvari mrzim kao ovo pitanje.
Nije mi ništa, a sve mi je odjednom.
Ne kontaš. Odjebi.
"Pa šta ti je sad?!" Malo stvari mrzim kao ovo pitanje.
Nije mi ništa, a sve mi je odjednom.
Ne kontaš. Odjebi.
Završila sam fakultet prije dvije godine i pet mjeseci. Fakat imam osjećaj da sam tog dana umrla.
Do tad je sve nekako išlo tokom kojim treba da ide. Znalo se šta se treba, to se i radilo. Od tad samo postojim, a ne mogu sama sebi opravdati svoje postojanje - koja je sad moja svrha? Da i dalje zavisim od milosti roditelja, iako bih najrađe od huje zgulila svu kožu s lica jer ne mogu da se brinem sama o sebi. A onda (prokleto žensko) počne moja uobičajena panika... Nikad se ne završi na jednoj misli, a evo kako otprilike ide:
Do tad je sve nekako išlo tokom kojim treba da ide. Znalo se šta se treba, to se i radilo. Od tad samo postojim, a ne mogu sama sebi opravdati svoje postojanje - koja je sad moja svrha? Da i dalje zavisim od milosti roditelja, iako bih najrađe od huje zgulila svu kožu s lica jer ne mogu da se brinem sama o sebi. A onda (prokleto žensko) počne moja uobičajena panika... Nikad se ne završi na jednoj misli, a evo kako otprilike ide:
Za dva mjeseca mi je 25. rođendan.
Nisam ništa postigla u životu.
Još malo pa će i 30.
Šta ako i tad budem nezaposlena i živjela kod mame?!
5 godina i nije dugo, evo već pola od toga je prošlo od diplomiranja...
Umiru mi jajašca, jebo te... Kad ću imati djecu ako do tad ne sredim život?
Kako ću se uopšte udati kad nemam gdje da živim?
Nisam ništa postigla u životu.
Još malo pa će i 30.
Šta ako i tad budem nezaposlena i živjela kod mame?!
5 godina i nije dugo, evo već pola od toga je prošlo od diplomiranja...
Umiru mi jajašca, jebo te... Kad ću imati djecu ako do tad ne sredim život?
Kako ću se uopšte udati kad nemam gdje da živim?
Ja i moralne vrijednosti - što nisam mogla biti neka površna glupača?
Bilo bi mi lakše...
Pa šta ako mi momak još studira, meni to ne smeta.
Ali, ponekad mi stvara anksioznost.
Jer, ono... 25, a još smo djeca, jebi ga.
Bilo bi mi lakše...
Pa šta ako mi momak još studira, meni to ne smeta.
Ali, ponekad mi stvara anksioznost.
Jer, ono... 25, a još smo djeca, jebi ga.
Jebena Bosna!
Bolje bi mi bilo da sam upisala zanat.
Sve sam starija a niko me ne uzima za ozbiljno...
Hoću da se osamostalim.
Hoću da se odselim.
Bolje bi mi bilo da sam upisala zanat.
Sve sam starija a niko me ne uzima za ozbiljno...
Hoću da se osamostalim.
Hoću da se odselim.
Nisam mislila da će život biti ovakav sa 25.
Parazit.
Ma, ništa ja nemam isplanirano više. To mi je ubjedljivo najveća lekcija; ona koja će da obilježi ovu deceniju mog života - ništa nemoj da planiraš, jer onda baš ništa neće tako ispasti. Sad sam umorna od svoje negative. Baš danas šaljem momku poruku da ne podnosim što sam ovako mentalno labilna. Ja bih da sam jaka, da me ništa ne može spustiti. Ja bih da imam neku nevjerovatnu i zavidnu snagu volje i da promijenim sve što mi ne odgovara. Ali, jebi ga, većinu vremena sve što mogu je da ovako sjedim, i u neki izvrnuti i bolesni inat škodim samoj sebi još više. Jer ako će život da mi bude sranje, onda će biti sranje jer ja tako kažem, a ne sam od sebe.
Sve je ovo u suštini jako glupo.
Pogotovo kad se ne zna cijela priča, ali ne mogu sad o svemu.
Biti će prilike i vremena da crnjačimo opet skupa.
Biti će prilike i vremena da crnjačimo opet skupa.
Ali neću samo da crnjačimo - moramo napraviti neki balans. Biti će tu i pozitivnih stvari. Ne znam koliko često, ali znam da će biti. Ipak, ne osjećam se uvijek kao govno, a ovo je moja kriza.
Ja još ne znam šta želim biti kad porastem.
Hahahhaha, smejem se koliko puta su mi slične, ako ne iste misli prozujale glavom. Ne bih da zvučim kao dio ekipe koje treba "odjebat", ali ako ti išta znači, evo ovako: Ja sam malo nešto starija od tebe i 30te mi dišu za vratom. U 25 sam se osećala isto kao i ti, ali sa 28 se osećam nikad bolje i verujem da bolje tek sledi, da, steže me tu i tamo po koji neizdrž, ali evo zašto se bolje osećam. Sa 28 sam shvatila da je sasvim normalno što su me morila i mučila sva pitanja koja muče tebe i još mnogo nas, sasvim je normalno da se u prelomnoj godini pitam, mislim, lomim, mozgam, a onda da budem uplašena, sretna, histerična...kontaš. Veruj mi, to je prokletsvo tih godina ili dar, kako želiš gledati to je tvoj izbor? Mislim da treba da budeš srećna što si jedna od retkih koja naglas sama sa soobm mozga tome, jer to je već utabavanje puta ka srećnim 30tim.
ReplyDeleteUz svo to mozganje stiže mudrost i lepota ženskog bivstvovanja. Sve što si starija više znaš i ona se klupko odmotava samo...pa dođe i posao, stan...
Problem ne leži u tebi, problem leži u našem okruženju koja nalaže da se sa određenim godinama nešto valja i "red je " uraditi, izađi iz kutije i uživaj u slobodi.
P.S. Najslađe je dok si kod mame ;)
Znaci ima nade, ne laze me rodbina :D Hvala na komentaru, sad mi je vec lakse. <3 Znam ja vecinu vremena da je ovo sve prolazna budalastina, ali ne mogu vise da morim ljude oko sebe, treba mi ventil :D
DeleteVidiš kako sam se ja raspisala? - Svima je potrebano tako nešto...trebalo bi svi da pokrenemo i ovako neki "emotivni striptiz" blog :D
DeleteZnaci Zerina, u mom si svijetu :) ja sam upisala jedan faks, skontam da to nije to pa upisem drugi pa na kraju i treci :) zavrsim to cudo i od njega nemam nista. Skontam da trebam upisati nesto sto sam uvijek htjela i sto ima prosperitet ali je bruka skup faks. Onda skontam da upisem prekvalifikaciju da se mogu prije zaposliti pa da upisem taj faks i sama ga placam. Evo sad, prekvalifikacija zavrsava u februaru, ako sve bude po planu i zaposlim se, taj faks cu upisati u jesen 2016. I zavrsiti tek u najboljem slucaju 2020. Moja sestra odavno radi, zradajuje i pomaze i mojima. Momak mi isto radi. A ja ono wtf? Sa 24 jos zivim sa mojima, na pola puta ka obrazovanju, ni kuceta ni maceta. Tacnije, kuce imam :) i toliki mi je bed sto nemam posla i sto mi moji daju pare i sestra i ono osjecas se...pa katastrofa. Evo i meni je sad lakse :) btw i ja cu dodati prokleta Bosna. Da smo "vani" nasle bi bar bilo kakav posao.
ReplyDeleteVidis i meni je padalo na pamet da upisujem sad nesto ispocetka jer je moje zvanje cista glupost - do sad sam mogla i taj drugi privesti kraju. Bas te briga, kapu skidam za motivaciju i istrajnost. Ne sumnjam da cemo i mi na svoje noge ubrzo :D :*
DeleteAli inace vecina ljudi nasih godina u BiH je u istoj situaciji. Nisam ja neki pesimista da sam u fazonu bice gore ili nesto sl. Prije bih to nazvala realizmom. Mojim prijateljima koji zive u Americi ne zavidim na odjeci i sl nego na iskustvima. Ljudi su sa svoje 24 proputovali koliko ja necu za zivota. I da se zaposlimo i da ide "sve po planu", koliko ljudi u BiH ima toliku platu da mu ostane steka ? A za faks ti nikad nije kasno. I ja cu svoj zavrsiti tek daleke 20...ma ne mogu ni iskucati taj broj :) i za djecu ne brini. Ima vremena, pa danas imas metoda bar 1000 da dobijes dijete kad hoces :) ja sam jedan dan u fazonu "Hocu bebu!" A vec sutra sam " Kakvo dijete? Ni o sebi ne brinem kako treba" :)
DeleteJa sam npr.sušta suprostnost tebi. Ja i kad je najcrnje, dodam malo bijele, i zaista se trudim svom snagom i svim silama da i ljudi oko mene dobiju moje pozitivne energije. Mislim da sam 350 dana u godini raspoložena, i maksimalno pozitivna. Ja mislim da je sreća i dobra energija u svima nama i ličnom zadovoljstvu u duši. Ja nisam bogata, nemam skupe stvari, nisam završila fakultet, iako sam čitavo srednje i osnovno obrazovanje imala prosjek 4,92-5,00. Završila sam samo višu školu, apsolvent sam već 2 godine, i mrsko mi je otići na faks da položim 4 preostala ispita. Sve to vrijeme imam posao, koji nerijetko pređe i 10 sati radni dan, ustajem u 4:30 ujutru poslednjih jedanaest godina. Ponekad u frci radim i po 16 sati. Plata otprilike malo veća nego u marketima. 10 godina sam se zabavljala sa momkom, i živjela kod roditelja, sa majkom koja je jako bolesna i bez primanja, i tatom koji radi po 10 sati dnevno. Prije dvije godine sam se udala, a sina sam rodila u 30.toj godini. Živim u kući sa svekrom i svekrvom. Muž ima dobra primanja, ali eto čovjeku se teško odreći komfora u kojem je navikoa, te nas mrzi da tražimo stan...i eto ne znam, nije nesrećna priča, ali je jedna od hiljadu koju žive ljudi oko tebe. I ja želim da napustim zemlju, da moje dijete odrasta u normalnom svijetu, ali ne dam se pokolebati. Jer pazi, naći ćeš posao, proći će vrijeme, i upašćeš u depresiju zbog kolektiva i okruženja, nepravdi i sl..i da ti kažem , uvijek je nešto. Tako da nemoj da traćiš vrijeme na preispitivanja, analize psihe i sl. Tvoj primjer je slika mladih danas, ali najbolje ćeš sebi sama pomoći pozitivom. Živiš kod roditelja, finansiraju te, pa obraduj ih nečim, imaš momka koji još studira, pa šta, mnoge ga nemaju nikako, pa su u depri zbog toga. Svi imaju nešto što ti nemaš i obratno, ali pogled oko sebe i shvatićeš da su tvoji problemi sitni u odnosu na ljude koji se bore sa bolešću i sl. Živa si, zdrava si, glavu gore....život je lijep, samo se ta ljepota malo skriva od tebe, ali pojaviće ti se i nasmiješiti, a ti ćeš znati da je pravi trenutak, da mu pružiš ruku i nikada ne ispustiš. Hej, tek ti je 25!!! :*
ReplyDeleteVoljela bih i ja najvise da sam drugi ekstrem :D Znam ja sve ovo i znam vecinu vremena biti sretna i zahvalna svemu sto imam, birati da se ne obazirem na svoje nepravde od kojih se inace jezim, kakve god i cije god da su. Ali nekad mi dodje ovako da se zalim - a vjerujem da ima jako puno ljudi, ovdje pogotovo, ukljucujuci i mene, koji osjecaju sram jer nam mozda problemi nisu dovoljno veliki, a nas toliko muce. Zbog toga tipkam, a moram priznati da stvarno djeluje terapeutski. Evo jutros sam ko nova :D Hvala na komentaru, svidja mi se bas - kao da mi ga je mama pisala. <3
DeleteSamo tipkaj draga Zerina, pogotovo ako ce to biti vid olaksanja a ja bih samo da potpisem Sanju jer je moj 'zivotni scenario' dosta slican njenom. Bori se, cupaj se, radi na sebi cijeli dan, svaki dan, budi pozitivna i vjeruj u sebe - na kraju ces privuci pozitivu i krenuti ce sve na bolje, vjeruj mi :D
DeletePozdrav drage moje, u obje strane ekstrema!
Joj opet citam Sanjin komentar - Sanja kraljice!!! Ovo bi trebalo biti isprintano, uramljeno i drzati negdje na vidnom mjestu. Svaka cast, kapa dole!
DeleteJa bih samo da dodam da je Sanja moj rolemodel i da svima pokazujem njen komentar :)
DeleteUh, bilo bi previše teksta za komentar. Moramo na kafu :D
ReplyDeleteVjeruj da te kontam zvati evo pola godine, sta ti sve imam ispricati... Onesvijestila bi se :D
DeleteOvako sam se osjećala i ja kad sam diplomirala i vratila se kući, roditeljima. Kupila bih puder, novu majicu, otišla bih negdje i moram da tražim od njih- hmh? A kako?! Dok sam studirala kao da je bilo drugačije, osjećala sam se korisnijom utoliko da eto idem na predavanja, učim, polažem jer je neko davno rekao da to tako treba. I onda to, u jednom momentu sjedneš i kroz glavu ti samo prođe JA SAM PARAZIT, NE RADIM NIŠTA I NE VRIJEDIM. Moja je faza dugo trajala i tad sam "natukla" kila sjedeći u sobi i kukajući. "A ŠTA TI JE?" - Ništa, crkni, hvala. A onda sam se jedan dan probudila i postavila stvari ovako; djevojko, imaš 23 godina, radila si to i to, bila tu i to, završila to i to. Neko tamo i dalje sjedi radeći ništa a ima više godina. Probaj se da ne upoređuješ sa boljim već sa gorim, barem dok ne izađeš iz tog crnila. Ja sam se malo razbudila, smršala, počela da radim na sebi... Evo, sad imam posao, upisala sam još jedan fax, uskoro master, jako zanimljiv i komplikovan ljubavni život ali ipak mi s vremena na vrijeme dođe u glavu ŠTA JA OVO SVE RADIM, JESAM TO JA, TREBA LI MI TO, IMA LI MOJE POSTOJANJE NEKU SVRHU?! Iskreno, ne pita ti se to mnogo ljudi, samo oni koji razmišljanjem prebacuju preko norme standardne svakondevnice tako da, nisi obična i nisi dio velike šuplje mase čim razmišljaš tako kako razmišljaš.
ReplyDeletePokušaj da se sjetiš euforije kad si upisivala fakultet, šta si htjela tad? I to je bio kritičan trenutak u životu i raskrsnica na kojoj si morala izabrati. Sjeti se toga, pomoći će ti da shvatiš šta ćeš biti kad porasteš.
Ja hoću da budem sretna, samo to.
Ja baš i nisam kompetentna osoba da pišem komentar na ovo jer eto imam tek 20 godina, ali se osjećam dosta starije i mislim da razmišljam dosta, dosta drugačije u odnosu na moje vršnjake. U svemu lošem što ti se desi uvijek se sjeti lijepih stvari koje te okružuju. Nije sve tako crno kao što izgleda. Sjetiš se da uvijek ima gore od goreg i bolje od boljeg. Živa si, zdrava, imaš roditelje, a neko nema ništa od toga. Vjerujem da si pozitivna osoba i da zračiš pozitivnom energijom, samo eto naleti svima takav period da je sve crno i da ne vidiš ništa dobro i lijepo što imaš. Budi sretna i zadovoljna sa svojim životom, a sve ostalo će doći na svoje. I posao i djeca, ama baš sve :)
ReplyDeleteNe mogu da vjerujem, isto razmisljam kao ti! 24 mi je godine, za koji mjesec 25, kada sam bila dijete to mi se cinilo kao puno godina jer je pola porodice do tih godina se udalo ozenilo, napravilo kuce, kupili stanove, kupili auta, imaju poslove... a ja sada...? imam jos par ispita da zavrsim fax i kad ga zavrsim sta cu s njim? toliko losih misli u glavi, isto kao sto si ti navela gore... a prije nije bilo toliko stanovnistva u mom gradu, bilo posla gdje god se okrenes.. tako da bas bas se slazem sa svime sto si napisala !!!
ReplyDeletea nesto sto me u posljednje vrijeme kopka, kad mi kazu moze se zaradjivati od bloga, napustila pravi posao da bi mogla se posvetiti blogu jer joj blog donosi veliku zaradu. A hoce li joj blog danas sutra donjeti penziju? ne moze se blogovati citav zivot ili po nekima mozda moze? sta ako se razbolis ko placa bolovanje? bas mi nikako nije jasno kod nekih blogerki, meni to predstavlja hobi..ne znam sta ti mislis?
Uh, pogodila si u sridu. Baš se danas jadam prijateljici, ne uzimam pauzu ni predah, sve emocije, razmišljanja i probleme istresam dok me ona gleda i klima glavom jer razumije sve ali zna, kao i ja, da se nema što reći, jer zna da je ponekad dovoljno samo slušati.. i onda krajičkom oka ugledam nekog čovjeka, 40ak godina star, jedva hoda, noge izvrnute do bola, drži se za hodalicu, ne može niti pričati kao normalno biće, sav se trese pa se naljutim sama na sebe i kažem joj "jebeš sve, bar sam zdrava, koji mi je k", pa zapalim cigaru da barem otpušem probleme u zrak. Eto, ima gore, bit će bolje. ;) :*
ReplyDeleteRealnost je ravna zapuštenom Toi-Toi weceju na glavnoj autobuskoj stanici. Al' šta da se radi. Ja uvek krenem od sebe. Ako ti je lakše, ni sama nisam imala blage veze šta radim s 25, a sad mi je 31 i dalje mi se čini da nemam pojma :D Ali idem napred. Puno se čovek promeni, onako iznutra. Iako 5 godina proleti za čas, znaš li koliko si evoluirala u tih 5 godina! Mnogo! Htela ili ne. A na kraju samo ti odlučuješ na koji način ćeš evoluirati. Apsolutno razumem dileme, razočarenja, tugu, frustracije, sve te osećaje koji te tište, svi smo kroz njih prošli. Ja sam, npr, kad mi je došlo svega preko glave, spakovala osnovno i otišla trbuhom za kruhom. Sama. I mislim da mi je to najpametnija odluka u životu. Nisam mogla sedeti i pustiti da samu sebe pojedem s razmišljanjem. Nemoj biti stroga prema sebi, opusti se, pronađi bazu, izvor elementarnog zadovoljstva i mir. Onda je sve lakše. I ako ti ne paše, menjaj. Sve. Jedan je život :*
ReplyDelete